Poezija

Oh, devojko, ženo...
Inspiracijo jutarnja !
Lepršavog hoda, lepote
pokreta... Divio se,
upijajući svaki delić
nje...

U tom kratkom putu,
kriveći vrat da je
što bolje osmotri, vidi,
osećao se nadahnutim,
očaranim... Punih
pluća...

Gledao je tu,
neprevaziđenu lepotu...
Svakog jutra
gotovo u isto
vreme... Čeznuo
i nadao se...

Sve se promeni
u trenutku, u sekundi...
Vrtoglavom brzinom
zamene se njihove
boje...

Svako živi i čeka
neki svoj dan...
Sat i tren...

Nešto malo...
Vidi se... Kad ono
mali jež... Vešto se
kreće pod okriljem
prijatne noći... Traži nešto.

Lišće šušti...
Sve jače i jače,
mali ježić smeo, hitar
ništa ga ne dotiče
kao mali domaćin u
svome carstvu...

A, onda...
Nesta hitro, izgubi
se u mnoštvu lišća
šuškajući ode...
Očiju
snenih ga ispratih u
iščekivanju narednog
susreta...

Sva ta,
lica naših majki, baka, žena
devojaka i sestara, dovoljno
govore, čim se u njih pogleda...

Ima li odmora za njih ?
Ima li pomoći u kući ?
Ima li... Ima li... Hiljadu tih
Ima li, reči...

Lepo je videti...
Male dečje ruke... Te male
ruke pomoći, a opet
velike kao...
Kuća...

Ta nekad gusta i čvrsta
kosa postala je meka
kao svila kao nikad do tada...

A, On...
Divio se toj lakoći kose, toj
mekoći i prstima koji su
bez napora plesali, mrsili...
Igrali se...

Prijatni vetrić, mrsi im
kosu, golica lice dok
prsti plešu i šaraju po
dušama...

Stopljeni jedno u drugo
u zagrljaju čvrstom, ništa
ne vide, niti ih išta dotiče
već lepota trenutaka i
poljubaca...

Mnoštvo poljubaca... Mnoštvo
lepote, krasilo je duše dve
te prijatne letnje noći,
dok je blagi vetrić mrsio
kosu... I lica golicao...