Poezija

Inspiracijo!... Inspiracijo!
šta mi to radiš i činiš...
Dođi, javi se, ne boj se
makar tugom bila
obojena!...

Inspiracijo, dođi... Javi se,
sada si više nego ikad
potrebna... Danas, sada
i ovoga trena...

Inspiracijo ! dugo čeznem
čekam... Nadam se...
A tebe nema, pa nema...
Zašto, radiš to... Zašto ?
Čemu, život bez tebe...

Poljana beše, naša
mala "grbavica" iz milošte
je tako zvasmo. Sećanja sada
davna ipak ne blede i
otimaju se zaboravu...

Na Grbavici, na dva kamena
kao golovi, sve je odisalo
lepotom igre... Bilo je to
tada, tih vremena i nikada
više...

"Visoka"... Nije go... A onda
slatka dečja prepiranja, te
merenja koliko je lopta u
vis otišla i tako uz veselu našu
graju do opet neke nove
"Visoke"...

Stisak prsta na
slepoočnicu, jednu pa 
drugu pa istovremeno
u nadi da će bol
popustiti i iščeznuti...

Noć zimska... Hladna
Bol boli i ne prestaje...
Zašto Bol... Boli ?
Zašto,ne prestaje.
Često se pitam u toj
neravnopravnoj borbi...

Tableta ili kafa...
Rešenje problema te
hladne decembarske
noći, obojene zimskim
ruhom.

Žene, majke...
Duše plemenite
naše, naši borci... Naše
lavice života... Priznanja
zaslužuju na svemu
onome što čine za nas,
za muški rod...

Žene, majke...
Te vredne duše, ta ljupka
stvorenja... Ta nesebična
bića, tu su uvek, blizu
i oko nas. Mnogo truda,
mnogo rada, mnogo odricanja
utkano je, sa ljubavlju prema
muškom rodu...
Prema nama muškarcima...

Nemir pod kožom
koji je imao...
Blago je
nestajao...

Očiju snenih, lica znojava
dočekao je javu...
Košmar glave, košmar
tela...
Košmar sna...

Novo jutro... Nova java
Novi dan...
Nova vera i nova nada
Novi mir u
duši...

Lišće se bori da opstane
da ne padne... Ali, nema
mu spasa... Opada sve
više i više... Tepisi njegovi
svuda su...

Šušte dok hodamo...
Puštaju zvuke,
mirise, obuzimajući
naše duše... Ulice, parkovi
trgovi, puni su tih tepiha
jesenjeg lišća...

Boje i čari jeseni...
Lepota sunca, lepota
i mirisi opalog lišća... Lepota
zaljubljenih duša... Danas
sada... Ovoga minuta i
trena...

Тај ход, по киши...
Која више праши него
сипи није сметња у остварењу
циља...

Тај циљ, те октобарске
ноћи и других ноћи
достижан је и...
Стваран...

Она је све то мирно
посматрала, упијала и
руком усмеравала...
Тај плес прстију, та игра покрета
ти додири... Срце су јој
испунили...

Voleo je...
Da je iznenadi, da sedne
na klupicu, onako neobavezno
gledajući u pravcu njenog
dolaska...

Voleo je...
Tu malu klupicu, taj
osećaj susreta, tu lepotu
iznenađenja, uz prijatni osmeh
ruke raširene a zagrljaj
pun topline i duše...

Volela je...
Te oči tuge, samo
onako kako je
ona znala... Volela
i čekala da radost
zameni tugu...

Posmatrala ih je...
Divila se, dok je
prijatna toplina
plesala po duši čekajući
boje radosti...

Pokušavam da ti kažem
ali me prekidaš... Ja...
Tebe prekidam! Reci već
jednom, i ne mrsi toliko !!
Što si na kraj srca ! Nisam,
Ja tako mislio, već... Znaš,
to je za tvoje dobro...

Alo, čoveče... Kakve su to
šifre ! O čemu se radi ?
Pa znaš... Mnogo si mek,
poješće te... Pa to je za tvoje
dobro, razumeš...
I... Šta sa time, u čemu je stvar?

Hoćeš već jednom reći ?
Pa znaš, i nije tako bitno...
Samo sam hteo... Šta si hteo...
Da poradim na mekoći ili čvrstini !
Pa, nije baš jednostavno...
Slušaj, počinje me glava
boleti, nisi ništa rekao...
Sve nešto uvijeno pa na ćoše!

Aj, zdravo... Kad odlučiš
javi se... Sada više nemam
vremena slušati maglu u
magli... Ako si hteo da me
nerviraš, eto za utehu
uspeo si... Jel sad sve
Ok...

Oh, devojko, ženo...
Inspiracijo jutarnja !
Lepršavog hoda, lepote
pokreta... Divio se,
upijajući svaki delić
nje...

U tom kratkom putu,
kriveći vrat da je
što bolje osmotri, vidi,
osećao se nadahnutim,
očaranim... Punih
pluća...

Gledao je tu,
neprevaziđenu lepotu...
Svakog jutra
gotovo u isto
vreme... Čeznuo
i nadao se...

Sve se promeni
u trenutku, u sekundi...
Vrtoglavom brzinom
zamene se njihove
boje...

Svako živi i čeka
neki svoj dan...
Sat i tren...

Nešto malo...
Vidi se... Kad ono
mali jež... Vešto se
kreće pod okriljem
prijatne noći... Traži nešto.

Lišće šušti...
Sve jače i jače,
mali ježić smeo, hitar
ništa ga ne dotiče
kao mali domaćin u
svome carstvu...

A, onda...
Nesta hitro, izgubi
se u mnoštvu lišća
šuškajući ode...
Očiju
snenih ga ispratih u
iščekivanju narednog
susreta...

Sva ta,
lica naših majki, baka, žena
devojaka i sestara, dovoljno
govore, čim se u njih pogleda...

Ima li odmora za njih ?
Ima li pomoći u kući ?
Ima li... Ima li... Hiljadu tih
Ima li, reči...

Lepo je videti...
Male dečje ruke... Te male
ruke pomoći, a opet
velike kao...
Kuća...