Poezija

Ta nekad gusta i čvrsta
kosa postala je meka
kao svila kao nikad do tada...

A, On...
Divio se toj lakoći kose, toj
mekoći i prstima koji su
bez napora plesali, mrsili...
Igrali se...

Prijatni vetrić, mrsi im
kosu, golica lice dok
prsti plešu i šaraju po
dušama...

Stopljeni jedno u drugo
u zagrljaju čvrstom, ništa
ne vide, niti ih išta dotiče
već lepota trenutaka i
poljubaca...

Mnoštvo poljubaca... Mnoštvo
lepote, krasilo je duše dve
te prijatne letnje noći,
dok je blagi vetrić mrsio
kosu... I lica golicao...

Posebna je...
Iznenadna, tiha... Sa
čarobnim sjajem
oka dva... Duša dveju,
spojenih u jednu i...
Jedinstvenu...

Posebna je...
Zato što je lepota
moći... Dodira, čini
nadahnutom, ispunjenom
da uspe a sve je počelo
jednog Februarskog dana,
okupanog...
Suncem...

Slike toga vremena...
Pomalo blede... Ali
bore se i odolevaju
istom...

Svaka nova bora...
Seda vlas... Svaka crta
useknuta na licu,
govore i ukazuju na 
pređene kilometre života...

Stari se... Tiho...
Polako...
Neosetno...

Te krupne...
Zrnaste pahulje
zameniše one obične
raznih oblika, lako
topljive ali dovoljne da
dočaraju sve čari
zime...

Bile male, topljive...
Ili suve i zrnaste...
Plesale su po nosićima
golicale tokom hoda...
Na radost ponajviše
dece...

I sada te male...
Topljive pahulje plešu...
U mnoštvu ih ima
ali ovoga puta zadržavajući
se na nama...
Stvarajući beli tepih ispred
nas...

Sreću u najvećoj...
Meri, čine one male
sitne stvari kojima 
se zadovoljavamo...
I zbog kojih se
lepše osećamo...

Ona velika sreća...
Pronalazi retke, baš
kao i verovatnoća da će
se desiti baš nama...
Ipak je tužno, što potraga
za srećon traje suviše...
Dugo.

Toliko dugo...
Da dosta njih nikad
je ne dočeka... "Ni za dva"
Života...

Dođi dušo...
Da ti nešto šapnem...
Osećaš li, taj mali
tihi... Iskreni šapat
čist kao suza u oku
pun topline i...
Ljubavi.

Dođi dušo...
Da ti nešto šapnem...
Samo tebi, da niko
ne čuje... Samo Mi
I...
Niko više... Dođi,
ne boj se.

Miris parfema osećao je,
upijao ga... Udisao...
Punio pluća i krišom posmatrao
ženu crnku... Lepih crta lica,
očiju zelenih a nežna pogleda...

Trudio se da bude diskretan,
da im se pogledi sretnu...
Onako spontano... Kao, slučajno...
Primicao se... Sve bliže...
Miris parfema opijao ga...

A... Onda, naglo kočenje busa...
Ruka se našla na ruci... Te
žene crnke, očiju zelenih...
pogleda nežna...

Videla je te tužne oči, a opet
pune topline... Ostala zadivljena
dok je prijatna toplina plesala
po duši...

Blago rumenilo prekrivalo je
njeno svetlo lice... Belu kožu,
iako se trudila da sakrije to
rumenilo, onako dečje... Čisto
nevino…

Te moćne oči…
Unosile se prijatni ali i
blagi nemir u dušu…

Ta moć…Ti
poljupci, lepota
dodira... Čarobni
rad prstiju…
Odavao ga je
sve više…
I…
Više…

Taj ples…
Krila njihovih..
Ta igra u vodi…
Ukazivala je na moć
i lepotu slobode…

Brzim pokretima…
Uzimaše vodu..
Oni malo veći se onako
kočopere kao da je
plićak samo njihov…

Tu idilu..
Prekine mali dečačić
potrčavši im u susret…
I tako u trenu nesta
Čarolija plesa….

Sećanja naviru...
Prisećamo se svega
lepog i onoga manje lepog
ali sve je to deo nas...
Gubitak najbližeg i voljenog
bića, odneo je i deo nas
ma koliko se trudili
da budemo
emotivno jaki.

To je onaj osećaj...
Kada Vam se poređaju slike
"Prošlih dana", godina...
Slike svega onoga što Vas je
činilo sretnim, ispunjenim...
Suza u oku...
Remeti to sećanje na nama
drage osobe.

Trenutak kada mislite
da ste slabi, ali niste...
U tome je i vrednost bića,
da zna da...
Oseća.

Stajala je tamo...
Svetlosti noći obasjavali
su lice, a vetrić blagi
igrao se njenom kosom
iz više boja...

Posmatrao je opčinjen...
Njenom pojavom, nemoćan
da učini nešto sa
samim sobom...

Bilo je to... Jedne
tople letnje noći
kao po nekom pravilu
igrom slučaja...
Tiho...
A opet duboko se urezalo 
u njegovo srce.