Poezija

Sitna kiša, prkosi... Pada, neke
malo nervira, neke umiruje...
kap po kap... Tiho... Tiše... Ali ne prestaje.

Noć je davno odmakla, sitna kiša
sipi, ne da se, otima se... Svako sebe
traži... Pronalazi... Neko nađe... A neko
čeka, baš te čarobne kapi... Kapi sreće...

Bio je već uznemiren...
Usiljavao nešto, što
nije išlo... Nešto što 
je po svaku cenu hteo,
ali na vidiku ništa novo...

Ipak... Jednoga dana,
ove zlatne jeseni, to 
mu se posrećilo...
Uspeo je u onom što
je dugo čekao, usiljavao...

Došlo je samo... Tiho...
Ili je onaj odozgo malo
ga pogledao i rekao: "Sada,
ćeš imati ono što nisi imao,
a priželjkivao"...

Sama je…
Opalo jesenje lišće,
šušti pod njenim laganim
koracima, uz preplitanje
boja i zvuka odmakle jeseni..

Tamna je noć…Ima neku
posebnu čar..Neobjašnjivo,
ali duša usamljena korača,
hrabro sa verom da će
pronači svoj mir..
Sreću…
I dušu srodnu…

Put od lepih, zelenih toplih očiju do onih tužnih
danas je vrlo tanak... Sve se promeni u trenutku
u sekundi... Vrtoglavom brzinom, zamene se boje 
očiju. Svako živi i čeka neki svoj dan, sat i tren...

Autor ovih redaka... I dalje čeka, da se u lepe,
zelene oči... Ponovo useli ona toplina ili bar deo nje...
Reklo bi se... "Ko čeka, taj i dočeka"...

Premotavati sećanja i nije teško, 
što zbog stvari koje su nas snašle, 
bilo lepe ili ružne, tužne ili radosne...

Premotati sećanja..Znak da čovek,
još živi i da je sposoban da se
nosi sa novim životom, uprkos
vremenima kada smo znali i za bolje..

Očiju snenih...
Pišem ove redke a najradije
bih sklopio oči na tren..
Tren zaborava...

Tamnu noć...
Polako prekrivaju oblaci
ipak upaljeno svetlo
daje nadu i pruža
šansu novom danu..
Novim izazovima ali i
strepnjama...

Jedno srce ove noći
I ostalih noći...
Kucaće za nekog drugog...
A neko će i dalje čekati
i patiti...

Radost trenutka obuzima
naše duše...Duše koje
žele da večno traje...

Zašto...Sve što je lepo,
ipak kratko traje.....!!

Te duše dve na usamljenoj
klupi...Dodiri, pogledi...
Govor usana i razmena
nežnosti činila je lepotu
trenutka srca dva...

Za sreću malo treba...
Uveriše se duše dve
i vreme koje je stalo...
A, Oni...U svetu svom
i tišinom emocija krče
put ka sreći...

Spoznaja tih duša čini nas sretnim...Merodavnim
da dajemo sud o njima..Da ih lakše
razumemo..Da im pomognemo..Da nadju 
svoje parče sreće...

Ima li nade, u ovom surovom svetu...
za dobre, plemenite duše...?

Ona je ipak želela nešto "jako"..stameno,
teško je prihvatala njegovu mirnoću,
pitome oči, nisu imale šansu u njenoj duši.

ON..željan pažnje, nežnih dodira...obuzet
unutrašnjim nemirom, teško se "miri"...

Buktinja...u duši mu ostade.....!

Iskreno javi se !
Ne stidi se, uvek si
dobrodošlo, ma gde bilo i 
nalazilo se...

Iskreno javi se !
Sada si više nego ikad
potrebno...U svetu laži,
prevara, tvoja moć mora
nadjačati sve poroke..

Iskreno javi se !...

Dobrota je u duši čoveka, koji zna da
oseća i poštuje sve one koji su u nevolji..
Dobrotu svako ima, samo ili je ne prepozna
ili nije bio u situaciji da je primeni..Ili je 
primenio a da nije tome pažnju pridavao..

Najiskrenija je ona dobrota..Dobrota u
tišini, bez ikoga da zna...Samo oni
kojima je potrebna...Bez hvale i slikanja...

Bledi li dobrota u današnje vreme..Ne.. Samo
se primenjuje, nekad tiho a nekad i "da se zna i istakne"..
Ja sam ipak za ovu dobrotu u Tišini...

A neko će...
I dalje čekati i 
patiti..Tražeći
svoju srodnu dušu...

A...Neko je ..
Neće nikad ni...
Čekajući, imati...

Tužno..Ali...
Neutešno...

Ovoga dana, sata i trena
jedno srce pati...Jedna
duša traži utehu, grca u
suzama...A opet se bori..

Najlakše je slomiti,
jedno malo i majušno 
srce, a opet veliko..

Za sve te koji ga lome i 
krckaju...Veliko i..
Nepobedivo...