Poezija

Pamtim Ono...
Što nekad beše...
Razdragano, veselo i
životno... A, opet nestalo...

Pamtim Ono...
I još mnogo toga,
čega nema sada... A,
bilo ga dosta onda...

Samoća čini svoje... Plete mrežu
oko njega tiho i polako... A, On
kao da nema snage, da se odupre
i odbrani... Da se bori...

Nervozno je grickao kožu oko
noktiju... Vrteo se po krevetu,
gledajući u jednu usamljenu...
Tačku.

Vetar proleća...
Donosi, lepotu, radost,
svetlost života i mir u duše...
Posmatrao je...
Vetar proleća, njegov ples
u kosi... Tu lepotu kose
koja se borila sa... Vetrom
proleća.

Svako doba ima svoj
vetar, ali vetar proleća,
je jedan, poseban... Čaroban
u moći da spoji...
Duše dve...

Ovoga dana, sata i trena...
Kuva se negde kafa, negde jelo...
Ali, to je jedna kafa, jedno jelo...
Jedan tanjir, jedan pribor... Jedna
velika samoća...

Svako je sam u svom kutku, iz 
razloga raznih..Ali sam ili sama...
Biju bitku da promene život...
Da samoću zamene prisustvom
srodne duše...
Nekome, možda se i posreći...

Osećaj... Da vam
nešto mili ispod
kože, sve treperi...
A srce brže kuca...
Istinski je osećaj,
dveju srodnih duša
koje znaju da vole i 
osećaju...

Tada...Ples prstiju
u kosi može da
počne...

Gledali su je čežnjivim
očima punih topline i 
požude... Bila je san
prolećne noći...

Taj san, te prolećne 
noći, borio se da postane
java... Java ili san...

Ostali su ipak tajna te...
Noći, boje proleća...

U kućici maloj...
Od kartona, sve je 
odisalo lepotom igre...
Ta mala... Kućica od
kartona vratila je sećanja
tih dečjih duša...

Sećanja koja ne blede...
Ne tamne... Jer beše nekad
ta mala kućica... Kućica
gde su duše dečje...
Igrale svoj ples radosti...

Posmatrao je...
To nežno, krhko biće...
Tu dušu koja pleni... I
Oplemenjuje sve u njenoj blizini...

Posmatrao je...
I divio se... Znao je da su...
Slični i usamljeni, a opet...
Opet...
Neshvaćeni.

U mesecu Aprilu...
Gledao je kako mu ide,
u susret... Susret koji su željno
iščekivali, za koji su živeli, ali 
i tremu imali... Srca su jako tukla,
kao da će iskočiti i u jedno se 
stopiti...

U mesecu Aprilu...
Prvi put se zagrliše, čvrsto...
Toga trena sve je stalo i ništa
ih drugo nije zanimalo... Taj 
kratki zagrljaj... Zagrljaj u
tišini sve je govorio...

U mesecu Aprilu...

Malo sivo...
A više belo mače..
Nežnog pogleda, stava
uspravnog, očiju toplih...
Očiju koje sve vide...

Malo sivo...
A više belo mače..
Radost su dece male,
ali i one velike i najveće.

Njenu belu kožu, svetao ten
ljubio je takvim žarom kao
da će mu "pobeći"...

I da neće
biti sledećeg puta...

ON... Međutim, nije je imao,
prilično se "Smanjio-skratio"...
Više ni onog nekadašnjeg
sjaja u očima nije bilo...

Ostaše samo sećanja
na jedno vreme koje se
nikad više neće vratiti...
Blagi osmeh...
Zatitra im na licu, kao sećanje
koje neće
Izbledeti...

Noć je odmakla, vreme da se krene
na put, put u neizvesnost... Put koji
se mora obaviti, put nade ali i strepnje.

Šta je to toliko važno, da se mali dečak
budi u sred noći... Da mu se san remeti...
Šta to mali dečak može, a ne može tata...?

Hej, dečače mali... Očiju snenih, umesto sna
krenuo si na put, put nade ali i strepnje...
To je put koji nije rezervisan samo za tate...
Put, koji dečaku malom deluje čudan, ali 
kad poraste... Shvatiće...