Poezija

Taj ples...Ta igra prstiju
u kosi činila je prijatnu
lepotu, obuzimajući 
duše dve...

Nije se opirala, vreme kao 
da je stalo..Prepustila
se uživajući u toj lepoti
trenutka...Trenutka koji 
je trajao..Trajao...

Svako ima svoju
noć, boje dima..
Noć u kojoj je tražio
ono što je nekad
izgubio...

Osetio sam..
Čistotu srca koje kuca
za mene, gledao u njene
šake, prste..Svaki prstić
našao je mesto u 
srcu mom...

Osetio sam..
Potrebu iskrenog zagrljaja
jednog malog, čvrstog koji
će spojiti duše dve...
Te duše znaju da čistotom
srca sve se može...

Sve bi dao...
Da tugu iseli, iščezne
i zameni sjajem
oka dva...

Nije klonuo duhom,
u toj borbi..Borbi
da tuga i sjaj
zamene mesta...

Vreme treba za sve...
Vreme za koje veruje
da će učiniti tugu da
počne bledeti...

Da li samoća ubija...
Pitaju se dosta njih..Svako ima
neko svoje..Neko tudje mišljenje..
Jedno je sigurno...Samoća nije dobar drug.

Da li samoća ubija...
Možda tiho, možda polako..Onako
neosetno u svakom danu, satu..trenu.

Često sam drug samoće...Ja i ona...
U tihom razgovoru kao dva neznanca..
Da li samoća....

Treptaj srca... 
Toplina u duši govorila je da je tu..
Blizu, a opet daleka.
Okrenula se, naglo..

Neka prijatna toplina,
je obuzme, pogledi se sretoše i stopiše u jedan.
Čvrst zagrljaj u tišini sve je rekao....

To je ono
kad ćutanje govori
više od...
Reči..

Istim se vratili..
Pogledi se sreli, oči
snene, umor lica odavao 
je neku drugu sliku...

On je prvi izašao..A,
Ona ga je snenim
očima ispratila...

Danas....Ne može se poznati, 
vitka figura, kosa duga, lepog lica,
očiju bademastih a ni senka one
male, musave čupave...