Poezija

Sama je…
Opalo jesenje lišće,
šušti pod njenim laganim
koracima, uz preplitanje
boja i zvuka odmakle jeseni..

Tamna je noć…Ima neku
posebnu čar..Neobjašnjivo,
ali duša usamljena korača,
hrabro sa verom da će
pronači svoj mir..
Sreću…
I dušu srodnu…

Put od lepih, zelenih toplih očiju do onih tužnih
danas je vrlo tanak... Sve se promeni u trenutku
u sekundi... Vrtoglavom brzinom, zamene se boje 
očiju. Svako živi i čeka neki svoj dan, sat i tren...

Autor ovih redaka... I dalje čeka, da se u lepe,
zelene oči... Ponovo useli ona toplina ili bar deo nje...
Reklo bi se... "Ko čeka, taj i dočeka"...