Poezija

U kućici maloj...
Od kartona, sve je 
odisalo lepotom igre...
Ta mala... Kućica od
kartona vratila je sećanja
tih dečjih duša...

Sećanja koja ne blede...
Ne tamne... Jer beše nekad
ta mala kućica... Kućica
gde su duše dečje...
Igrale svoj ples radosti...

Posmatrao je...
To nežno, krhko biće...
Tu dušu koja pleni... I
Oplemenjuje sve u njenoj blizini...

Posmatrao je...
I divio se... Znao je da su...
Slični i usamljeni, a opet...
Opet...
Neshvaćeni.

U mesecu Aprilu...
Gledao je kako mu ide,
u susret... Susret koji su željno
iščekivali, za koji su živeli, ali 
i tremu imali... Srca su jako tukla,
kao da će iskočiti i u jedno se 
stopiti...

U mesecu Aprilu...
Prvi put se zagrliše, čvrsto...
Toga trena sve je stalo i ništa
ih drugo nije zanimalo... Taj 
kratki zagrljaj... Zagrljaj u
tišini sve je govorio...

U mesecu Aprilu...

Malo sivo...
A više belo mače..
Nežnog pogleda, stava
uspravnog, očiju toplih...
Očiju koje sve vide...

Malo sivo...
A više belo mače..
Radost su dece male,
ali i one velike i najveće.

Njenu belu kožu, svetao ten
ljubio je takvim žarom kao
da će mu "pobeći"...

I da neće
biti sledećeg puta...

ON... Međutim, nije je imao,
prilično se "Smanjio-skratio"...
Više ni onog nekadašnjeg
sjaja u očima nije bilo...

Ostaše samo sećanja
na jedno vreme koje se
nikad više neće vratiti...
Blagi osmeh...
Zatitra im na licu, kao sećanje
koje neće
Izbledeti...

Noć je odmakla, vreme da se krene
na put, put u neizvesnost... Put koji
se mora obaviti, put nade ali i strepnje.

Šta je to toliko važno, da se mali dečak
budi u sred noći... Da mu se san remeti...
Šta to mali dečak može, a ne može tata...?

Hej, dečače mali... Očiju snenih, umesto sna
krenuo si na put, put nade ali i strepnje...
To je put koji nije rezervisan samo za tate...
Put, koji dečaku malom deluje čudan, ali 
kad poraste... Shvatiće...

Sitna kiša, prkosi... Pada, neke
malo nervira, neke umiruje...
kap po kap... Tiho... Tiše... Ali ne prestaje.

Noć je davno odmakla, sitna kiša
sipi, ne da se, otima se... Svako sebe
traži... Pronalazi... Neko nađe... A neko
čeka, baš te čarobne kapi... Kapi sreće...

Bio je već uznemiren...
Usiljavao nešto, što
nije išlo... Nešto što 
je po svaku cenu hteo,
ali na vidiku ništa novo...

Ipak... Jednoga dana,
ove zlatne jeseni, to 
mu se posrećilo...
Uspeo je u onom što
je dugo čekao, usiljavao...

Došlo je samo... Tiho...
Ili je onaj odozgo malo
ga pogledao i rekao: "Sada,
ćeš imati ono što nisi imao,
a priželjkivao"...

Sama je…
Opalo jesenje lišće,
šušti pod njenim laganim
koracima, uz preplitanje
boja i zvuka odmakle jeseni..

Tamna je noć…Ima neku
posebnu čar..Neobjašnjivo,
ali duša usamljena korača,
hrabro sa verom da će
pronači svoj mir..
Sreću…
I dušu srodnu…

Put od lepih, zelenih toplih očiju do onih tužnih
danas je vrlo tanak... Sve se promeni u trenutku
u sekundi... Vrtoglavom brzinom, zamene se boje 
očiju. Svako živi i čeka neki svoj dan, sat i tren...

Autor ovih redaka... I dalje čeka, da se u lepe,
zelene oči... Ponovo useli ona toplina ili bar deo nje...
Reklo bi se... "Ko čeka, taj i dočeka"...

Premotavati sećanja i nije teško, 
što zbog stvari koje su nas snašle, 
bilo lepe ili ružne, tužne ili radosne...

Premotati sećanja..Znak da čovek,
još živi i da je sposoban da se
nosi sa novim životom, uprkos
vremenima kada smo znali i za bolje..

Očiju snenih...
Pišem ove redke a najradije
bih sklopio oči na tren..
Tren zaborava...

Tamnu noć...
Polako prekrivaju oblaci
ipak upaljeno svetlo
daje nadu i pruža
šansu novom danu..
Novim izazovima ali i
strepnjama...

Jedno srce ove noći
I ostalih noći...
Kucaće za nekog drugog...
A neko će i dalje čekati
i patiti...