Poezija

Radost trenutka obuzima
naše duše...Duše koje
žele da večno traje...

Zašto...Sve što je lepo,
ipak kratko traje.....!!

Te duše dve na usamljenoj
klupi...Dodiri, pogledi...
Govor usana i razmena
nežnosti činila je lepotu
trenutka srca dva...

Za sreću malo treba...
Uveriše se duše dve
i vreme koje je stalo...
A, Oni...U svetu svom
i tišinom emocija krče
put ka sreći...

Spoznaja tih duša čini nas sretnim...Merodavnim
da dajemo sud o njima..Da ih lakše
razumemo..Da im pomognemo..Da nadju 
svoje parče sreće...

Ima li nade, u ovom surovom svetu...
za dobre, plemenite duše...?

Ona je ipak želela nešto "jako"..stameno,
teško je prihvatala njegovu mirnoću,
pitome oči, nisu imale šansu u njenoj duši.

ON..željan pažnje, nežnih dodira...obuzet
unutrašnjim nemirom, teško se "miri"...

Buktinja...u duši mu ostade.....!

Iskreno javi se !
Ne stidi se, uvek si
dobrodošlo, ma gde bilo i 
nalazilo se...

Iskreno javi se !
Sada si više nego ikad
potrebno...U svetu laži,
prevara, tvoja moć mora
nadjačati sve poroke..

Iskreno javi se !...

Dobrota je u duši čoveka, koji zna da
oseća i poštuje sve one koji su u nevolji..
Dobrotu svako ima, samo ili je ne prepozna
ili nije bio u situaciji da je primeni..Ili je 
primenio a da nije tome pažnju pridavao..

Najiskrenija je ona dobrota..Dobrota u
tišini, bez ikoga da zna...Samo oni
kojima je potrebna...Bez hvale i slikanja...

Bledi li dobrota u današnje vreme..Ne.. Samo
se primenjuje, nekad tiho a nekad i "da se zna i istakne"..
Ja sam ipak za ovu dobrotu u Tišini...

A neko će...
I dalje čekati i 
patiti..Tražeći
svoju srodnu dušu...

A...Neko je ..
Neće nikad ni...
Čekajući, imati...

Tužno..Ali...
Neutešno...

Ovoga dana, sata i trena
jedno srce pati...Jedna
duša traži utehu, grca u
suzama...A opet se bori..

Najlakše je slomiti,
jedno malo i majušno 
srce, a opet veliko..

Za sve te koji ga lome i 
krckaju...Veliko i..
Nepobedivo...

Taj ples...Ta igra prstiju
u kosi činila je prijatnu
lepotu, obuzimajući 
duše dve...

Nije se opirala, vreme kao 
da je stalo..Prepustila
se uživajući u toj lepoti
trenutka...Trenutka koji 
je trajao..Trajao...

Svako ima svoju
noć, boje dima..
Noć u kojoj je tražio
ono što je nekad
izgubio...

Osetio sam..
Čistotu srca koje kuca
za mene, gledao u njene
šake, prste..Svaki prstić
našao je mesto u 
srcu mom...

Osetio sam..
Potrebu iskrenog zagrljaja
jednog malog, čvrstog koji
će spojiti duše dve...
Te duše znaju da čistotom
srca sve se može...

Sve bi dao...
Da tugu iseli, iščezne
i zameni sjajem
oka dva...

Nije klonuo duhom,
u toj borbi..Borbi
da tuga i sjaj
zamene mesta...

Vreme treba za sve...
Vreme za koje veruje
da će učiniti tugu da
počne bledeti...

Da li samoća ubija...
Pitaju se dosta njih..Svako ima
neko svoje..Neko tudje mišljenje..
Jedno je sigurno...Samoća nije dobar drug.

Da li samoća ubija...
Možda tiho, možda polako..Onako
neosetno u svakom danu, satu..trenu.

Često sam drug samoće...Ja i ona...
U tihom razgovoru kao dva neznanca..
Da li samoća....

Treptaj srca... 
Toplina u duši govorila je da je tu..
Blizu, a opet daleka.
Okrenula se, naglo..

Neka prijatna toplina,
je obuzme, pogledi se sretoše i stopiše u jedan.
Čvrst zagrljaj u tišini sve je rekao....

To je ono
kad ćutanje govori
više od...
Reči..

Istim se vratili..
Pogledi se sreli, oči
snene, umor lica odavao 
je neku drugu sliku...

On je prvi izašao..A,
Ona ga je snenim
očima ispratila...