Poezija

Dođi dušo...
Da ti nešto šapnem...
Osećaš li, taj mali
tihi... Iskreni šapat
čist kao suza u oku
pun topline i...
Ljubavi.

Dođi dušo...
Da ti nešto šapnem...
Samo tebi, da niko
ne čuje... Samo Mi
I...
Niko više... Dođi,
ne boj se.

Miris parfema osećao je,
upijao ga... Udisao...
Punio pluća i krišom posmatrao
ženu crnku... Lepih crta lica,
očiju zelenih a nežna pogleda...

Trudio se da bude diskretan,
da im se pogledi sretnu...
Onako spontano... Kao, slučajno...
Primicao se... Sve bliže...
Miris parfema opijao ga...

A... Onda, naglo kočenje busa...
Ruka se našla na ruci... Te
žene crnke, očiju zelenih...
pogleda nežna...

Videla je te tužne oči, a opet
pune topline... Ostala zadivljena
dok je prijatna toplina plesala
po duši...

Blago rumenilo prekrivalo je
njeno svetlo lice... Belu kožu,
iako se trudila da sakrije to
rumenilo, onako dečje... Čisto
nevino…

Te moćne oči…
Unosile se prijatni ali i
blagi nemir u dušu…

Ta moć…Ti
poljupci, lepota
dodira... Čarobni
rad prstiju…
Odavao ga je
sve više…
I…
Više…

Taj ples…
Krila njihovih..
Ta igra u vodi…
Ukazivala je na moć
i lepotu slobode…

Brzim pokretima…
Uzimaše vodu..
Oni malo veći se onako
kočopere kao da je
plićak samo njihov…

Tu idilu..
Prekine mali dečačić
potrčavši im u susret…
I tako u trenu nesta
Čarolija plesa….

Sećanja naviru...
Prisećamo se svega
lepog i onoga manje lepog
ali sve je to deo nas...
Gubitak najbližeg i voljenog
bića, odneo je i deo nas
ma koliko se trudili
da budemo
emotivno jaki.

To je onaj osećaj...
Kada Vam se poređaju slike
"Prošlih dana", godina...
Slike svega onoga što Vas je
činilo sretnim, ispunjenim...
Suza u oku...
Remeti to sećanje na nama
drage osobe.

Trenutak kada mislite
da ste slabi, ali niste...
U tome je i vrednost bića,
da zna da...
Oseća.

Stajala je tamo...
Svetlosti noći obasjavali
su lice, a vetrić blagi
igrao se njenom kosom
iz više boja...

Posmatrao je opčinjen...
Njenom pojavom, nemoćan
da učini nešto sa
samim sobom...

Bilo je to... Jedne
tople letnje noći
kao po nekom pravilu
igrom slučaja...
Tiho...
A opet duboko se urezalo 
u njegovo srce.

Stajao je na dogovorenom
mestu i strpljivo čekao..
Srodna duša nije došla..Pogled
na časovnik, zabrinuta grimasa
lica, ukazuje da nešto nije u redu..

Nervozno je prebacivao
kišobran iz ruke u ruku..Razmišljao je
šta činiti…Šta je to sprečilo
dolazak srodne duše ?

Tražio je odgovore, pogledavao
u pravcu odakle je očekivao..
Nadao se, da će se ipak
pojaviti…Ali, toga jesenjeg
dana….
To se nije desilo…

Upravo te klupice drvene
behu svedoci naših
sastanaka, rađanja ljubavi
priča do mračka... A onda
poziv od majki: "Dosta je bilo"
i dozivanje da se uđe u
kuću.

Ponekad zalutam u prošlost...
Onu najiskreniju, nevinu i čistu
koja se više nikad neće
vratiti...

Vera, da će
na kraju tunela ugledati
svetlo, držala je i
činila ipak srećnom...

Za sreću treba
malo... Samo malo
i ništa više, baš kao 
i strpljenje koje nas
izdaje, jer to malo...
Teško nam čekati.